Prva knjiga objavljena za Izdavačku agenciju NOVA ARTIJA.
PRIKAZI
U devet priča/novela mnogo je više od devet junakinja autentičnog govora kraja iz kog potiču, s glavnim odlikama mentaliteta istog tog kraja, ali s različitim temperamentima i sudbinama. Tek u jednoj noveli – Milan, glavni lik je muškarac, ali su motivisanost pokretanja radnje i nijansiranost likova u potpunosti zavisni od postupaka ženskog lika koji je suštinski sporedan.
Sve heroine su „svoje”, neponovljive, mada bi se očekivalo da u odnosu na životne okolnosti imaju manje-više isti život kao i tipične žene njihovog dela sveta i vremena u kome žive. Moglo bi se reći da je Jelena Milenković „pokrila” celu Srbiju, sa svim specifičnostima krajeva u kojima se novele dešavaju.
U Banatu, u noveli Mrtva devojka, muž je „duša od čoveka” i bogat i voli Sofiju koja pored njega postaje Gospa Sola, pa Roza Merc, a ipak – tragedija prožima svaki deo njihovih životâ, kao i njih same. Gospa Sola je imala startnu životnu poziciju u minusu, a her Merc svoju muku.
Nasuprot njima, u drugim delovima Srbije muževi tuku svoje žene, to mu dođe kao deo folklora, podrazumeva se. Neka pronađe izlaz u skoro pa fantastičnom obrtu, kao vražalica (Vida vražalica), ali ne i nemogućem i neostvarljivom poduhvatu. Ova novela ima izrazit dramski naboj i filmični potencijal.
Neophodno je uzeti u obzir i vremenske odrednice u kojima se priče dešavaju, ne samo geografske. U svim sredinama patrijarhalno društvo je sveprožimajuće, otac je centralni autoritet, a muž je za ženski svet deo identiteta. Pored rođenja, udaja je najvažniji događaj koji ženi određuje sudbinu. Rajna, iz Gromova, jedva se udala, ali lepo; Ginin muž je udovac s decom, što podrazumeva i neka prećutna ograničenja (Nekršteni dani); Ranka (Rankine rane) nema nikakvu šansu da se uda; Mirka se udaje iz inata i tako povlači niz događaja kao domine koje padaju jedna za drugom (Mirka, u Mitra jedina)…
U dve priče – Idrizina nafaka i Nada i Nadia – reč je o muslimanskom življu, izrazito toplim i potresnim pričama u kojima naročito dolazi do izražaja autorkin talenat za dramsko i osećaj za nepretencioznu a upečatljivu karakterizaciju likova.
U mnogim pričama Jelena Milenković hoda po tankom ledu što zbog teme što zbog pronalaženja opravdanja za pojedine postupke svojih likova, međutim, pređe ona taj tanak led koji tu i tamo pucketa ali se ne lomi i ne slomi.
Zanimljivo štivo, akcenat u Mimo sveta i adeta je na dramski dobro potkovanim pričama koje su pomalo i egzotične i arhaične; takođe i na jeziku koji se iz priče u priču menja i sjajno pomaže u dočaravanju autentičnosti mestâ i vremenâ.
Milja Lukić, lektor
Nonašantno šetajući šarenim vašarištem ove naše stvarnosti, Jelena Milenković, znalački zagleda i bira sastojke od kojih se može zgotoviti dobra priča. Oštro oko se zaustavlja i istražuje samo one nabore trajanja u čijim senkama se skriva sama suština. Odatle, iz tih senki, uzima i razvija likove, upliće događaje a u donjem sloju, onom nenametljivom i diskretnom, postavlja temelj sistema vrednosti.
Jelena se, u ovim pričama studiozno bavi sudbinom žene. Vešto izmičući iz našeg vremena, uspešno izbegava mogućnost da priče zvuče propagandno, na tragu aktuelne, često i nepotreno prenaglašene larme o „rodnoj ravnopavnosti”. Tako nas dovodi u ravan iz koje slobodno, neoptrećeno tekućim trendovima, možemo da razmišljamo o važnim pitanjima ljudskog postojanja. Iako se bavi teškim, često mučnim temama, priča nas okružuje svetlošću i razumevanjem da je sve to: život. Ovim jednostavnim postupkom, Jelena, je učinila mnogo više za „žensku stvar” naših dana, nego sve borkinje i aktivistkinje (skupljene na gomilu). Na jednom tasu „Mimo sveta i adeta” a na drugom sve moguće tribine, kružoci, pamfleti – i ove priče ne da će pretegnuti već će ih „preko glave prebaciti”. To je ono zbog čega književnost i postoji – da pokuša, na svoj način, da menja stvarnost i učini je boljom.
Među rečenicama ovih priča često zvekne dukat. To je zlato misli koja može da se oprezno izvuče iz konteksta jer ima vrednost aforizma oslonjenog na narodnu mudrost a sročenu Jeleninim stilom.
Ono što bih izdvojio kao kurizoitet: priče su obimne ali čitaocu to ne dozvoljavaju da primeti jer poseduju unutrašnju dinamiku koja ih, ne samo čini pitkim, već i stvara žeđ – da se ispijaju do dna. A onda, čoveku bude malo žao što se priča okončala tako brzo. Ova pojava baš i nije tako česta u savremenoj srpskoj književnosti, nažalost.
Posebna vrednost „Mimo sveta i adeta” je jezik. Jelena se fascinantno „prošetala” raznim dijalektima našeg jezika, koristeći originalne verzije u dijalozima. Naracija teče opušteno i lako, konvencionalnim književnim jezikom, a dijalog daje boju predela u koji je Jelena smestila priču. Ima tu „raznih Srbija” koje će čitalac lako prepoznavati i uživati u besprekornom dijalektu. I ekavice i ijekavice i arhaizama i lokalizama… i stotinu čuda našeg lepog jezika.
Tek polovinu knjige piše autor. Drugu polovinu uvek stvara čitalac. Zato, krenite po svoj deo „Mimo sveta i adeta” i uživajte u veštini i lepoti koju nam je Jelena Milenković poklonila.
Boško Protić, pisac
Devet priča, mnoštvo čudesnih sudbina satkanih od najlepšeg narativa koji vas silovito, poput pijavice, uvlači u vrtlog same radnje, do srži napaćenih duša, iskrzanih nada i životnih zala. S neverovatnim darom pripovedanja, tako retkim u savremenoj srpskoj književnosti, svaki udes Jeleninih junaka doživećete i kao lični usud, sindrom predaka koji i danas, decenijama kasnije, struji našim venama i nesvesnim spoznajama, kao neraskidiva spona s korenima. A bez toga, jamačno, niti ćemo spoznati pretke, niti ćemo razumeti potomke.
Vlada Arsić, književnik
Jelena Milenković, kao već potvrđena rušiteljka stereotipa, pravih i lažnih tabua, te svakovrsnih predrasuda i zabluda, odlučila je da snažno uzdrma publiku naviknutu na njen hermetičan i polumističn stil pisanja, preselivši se, za ovu priliku, u područje jasnog, britkog, realističnog, a opet širokopojasnog izraza, razlivenog po gotovo svim standardnim i nestandardnim registrima jezičkih i dijalekatskih kolorita. Ovaj zastrašujuće hrabar poduhvat osvetljavanja skrivenih i često podosta mračnih kutaka ljudske prirode, kroz vekove vešto i tvrdo zazidanih okamenjenim blokovima običaja, folklora, tradicije, istorije i konačno – mentaliteta, u isto vreme predstavlja i svojevrsnu uzbudljivu odiseju kroz vreme i prostor na razmeđu starih i novih, ovih i onih, domaćih i tuđih… vetrova, carstava, zakona, moralnih i drugih kodova. Sračunato širok geografski zahvat ovog njenog dubinskog istraživanja tajni psihologije, dovodi čitaoca do željenog cilja. Pored svih zamki prividnih različitosti govora, odevanja, reljefa i zemlje na kojoj se neko rađa i živi, Jelena nepobitno dokazuje da je čovekova (i napose ženina!) unutrašnja građa vazda i svagde ista, od pamtiveka do današnjih dana. Snažno, ozbiljno, duboko, zavodljivo štivo, za literarne sladokusce i posvećenike.
Miljan Rančić,
National Professional Officer for World Health Organization’s Emergency Programme
and International Health Regulations Implementation
Reč-dve o knjizi koja je svojevrsno svedočanstvo jednog vremena, morala, običaja, blagorodnog življenja u slozi. Knjiga ljubav koja postavlja isto toliko pitanja, dajući na neka pitanja odgovore, dok su pojedina pitanja ostavljena čitaocu na promišljanje. Gde smo bili, kuda idemo, ko smo!
Uočavajući letopise naših malih seoca, zaseoka, sela uz svoje običaje prisutna je nesvakidašnja lepota govora, življenja, ali i trpljenja.
Zašto?
Zašto nam priče i govori predaka nisu ponosni znaci? Zašto nam dedovina propada, a sa njom i svet? Zašto se od porodičnog imanja ne sačuva pristojan ostatak, imena i časti radi? Zašto roditelji u svojoj roditeljskoj kući ne primećuju i ne zapažaju sposobnu decu? Zašto ne prihvatamo siromašnu sposobnu decu, dar iz intelektualnog i moralnog zrenja i izvora? Zašto smo tako okrenuti sebi i ne vidimo suze koje su u nečijim očima već presahle?
Odgovore na ova i još poneka pitanja, koja su gola istina svevekovnog traženja zrna ljudskosti, Jelena Milenković maestralno je uobličila i svojim pripovetkama dala nagoveštaj da je dobro ipak prisutno, samo ga treba tražiti na mestima gde nisu kutije bisera već ognjišta odakle se čuo naš prvi osmeh i prvi plač.
Jelena Đokić, profesorka književnosti