ХВАТАЧИ ЗМИЈА КАО ИЗАЗИВАЧИ ВЕЧНОСТИ
На први поглед није лако написати један породични роман чији распон времена задире у чак три века и приказује пет генерација своје разгранате лозе. Међутим када се пише срцем а редове разоткривеног књижевног талента диктира душа, онда се може и успева све – да се давно испричане приче споје са историјом а успомене обоје дубоким понирањем у мисли и осећања и изађу прожете уметношћу којом се поклања најлепши дар својим прецима и потомцима. Баш у томе је успео Сима Радуловић са својим романом првенцем Хватачи змија и отворио она врата до којих многи писци не успеју да дођу – да створи дело које ће оставити траг и отвори се ка неким новим још неисписаним литерарним открићима.
Радња романа започиње на болничком кревету коронарне јединице Клиничког центра у Нишу. Педесетчетворогодишњи Сима Радуловић примљен је као пацијент са тешким инфарктом, али оно што једино он зна је да му срце није застало због мањка крви већ због уједа поскока који је још из црногорског камена кренуо путем његових предака да га опомене да вишевековно надметање између змија и Радуловића још траје и да никада неће ни престати. У магновењима болничких ноћи и танке линије живота и смрти развија се прича која се враћа у 19. век и од које све и почиње надметањем вечитих изазивача – опасних хладних смукова и поскока и фамилије вреле јужњачке крви.
У овом делу једноставног израза и испретуране грађе све одише емоцијом, посебно детаљ да аутор и о себи пише у трећем лицу, успевајући да створи равнотежу свог објективно хладног приказа, а опет се са довољно осећања учини човеком од крви и меса, који пати и страда, нада се и воли, понајвише живот и беспоштедну борбу коју он са собом носи. У бескрајно дугим ноћима размишљања, преиспитивања и сумирања он гради свеобухватну сагу сопствене породице чијим је члановима заједничка тачка управо он који ствара најодсуднији пресек спајајући претке и нове будуће нараштаје у својим мислима и сновима.
Пратећи првог запамћеног члана из породичног стабла Радуловића па до тренутно последњег, испричане су судбине прожете историјским и друштвеним збивањима, али идући у корак са уметничким изразима својих времена. Тако је Душан одистински романтичарски јунак у коме се буди и дише борба за национални идентитет, неустрашив у својим наоко наглим потезима а заправо горштачки силовит и храбар попут својих команских предака. Лик првог Симе Радуловића, који је носилац најзначајнијих разјашњења у вези са хватачима змија, рађен је на реалистички начин у јасним бојама описа најтежих дана српског народа током повлачења преко Албаније и последњег представника оног патријархалног терета који му је пренео отац, да ради и заради, створи и одржи, израстајући у најаутентичнијег хватача. Иза њега се као спона превирања између старог и новог појављује лик Драгане, једине жене међу Радуловићима хватачима, одважне и своје у свим сегментима живота. Након ње крећу нове модернистичке генерације интелектуалаца, почевши од Ђорђа па преко другог Симе и побочних грана у којима одраста тип модерног човека који промишља о својој суштини, сам себи поставља вредности, осећа сопствену аутентичност и суочава се са сизифовском апсурдношћу живота, док се одјеци оне старе чврстине задржавају још једино у култу синова и повременим фазама наслеђене куражи. Идући од генерације до генерације исконско горштачко и патријархално полако бива разблажено и све више неотпорно тупећи оштрицу обесног и непредвидивог, рањиво се отварајући према вишевековном изазивачу у облику змије, допуштајући му да преузме вођство и зада неке од најтежих пораза.
Симболика змије је нешто што је најинтересантније у овом роману. Она наводи на размишљање и тумачење суштине не само дела него и целокупног живљења. Почевши од прве двојице Радуловића који су поштовали правила хватања и чак и у најтежим часовима живота осећали потребу за хладноћом змије око свог зглавка, јасно је да су они у њима видели не само противнике него и бића са којима су тесно повезани јер је змијска хладноћа контролисала њихов разум и блажила им узаврелу крв. Са друге стране, са великом миграцијом змија из Комана нове генерације су их дочекале неспремне, неопрезне, чак и незаинтересоване и спремне да одустану од борбе, не схватајући да одустајање уопште и није могуће јер осим што су шиштави смукови и отровни поскоци носиоци зла и смрти, уједно су и основа вечитог обнављања и карте за бесмртност за све оне који су довољно јаки и храбри да им се супротставе. На тај начин се разоткрива метафора самог живота и судбине који било да су изазвани или не, сами бирају тренутак када ће донети оно што свакоме следује, а њихови хватачи су ништа друго до вечити борци спремни да се ухвате укоштац са недаћама и страховима.
Кад завршите читање овог дела можете га доживети као позив на одважност наслеђен од предака, неодустајање од живота ни кад је најтеже, достизање победе у неизвесним борбама судбине или продужавање потомства као једине сигурности наставка живљења. Међутим, највећа истина крије се у метафори последње сцене кише метеора која се као јато космичких змија и светла у свим правцима надмеће са сенима Радуловића на небу. У њој је записана сва суштина постојања и природе која се стално циклично понавља стварајући нови живот у бесконачном обнављању, али и бесмртности која се у овом случају оваплотила кроз Симу Радуловића писца као највећег хватача јер је својим романом обезбедио вечност свим својим прецима и потомцима.
Јелена Дилбер