ВЕЛИКИ МИЛАН ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ
(над збирком афоризама Милана Р. Симића „Капа доле”)
Дивно је када испред себе имате књигу која се сама хвали и којој нису потребне додатне ријечи и објашњења, и у којој би све друго сем голих афоризама требало да буде сведено на најмању могућу мјеру, па тако и овај наш приказ – рецензија.
Наиме, Милан Р. Симић је један од оних ријетких који се, кад улута у чудну афористичарску шуму, не изгуби у њој већ уз помоћ свог стеченог, а могуће и урођеног вокабулара пронађе излаз који је на крају антологијски или бар на трагу антологијског. Једини проблем његових великих афо- конструкција је што долазе из једног малог мјеста које није у фокусу као нека већа мјеста. Мада то не треба да га брине, већ напротив. Није без разлога једном приликом велики Превер табурио да најбоље ствари долазе из провинције, па и Сена, што би се могло примјенити и на, из афористичарског угла, великог Милана из Велике Плане.
Као што нема драме без сценарија тако и нема доброг афоризма без доброг афористичара. Милан Р. Симић је мајстор пародокса, горког, трновитог и црног хумора који је наша свакодневницаи који нажалост представља најбољу слику нашег друштва. Кратко, језгровито и јасно су одлике његових мисли које почесто знају бити вишеслојне и над којима се може подуже размишљати постављајући мноштво питања на која се одговори наслућују између редова. Његов фокус, односно хоризонт није скучен, он посматра друштво са свим својим манама, од првог до посљедњег степена зачараног круга у којем се врти наше сада.
Милан Р. Симић пише афоризме који највише личе на темпиране гранате са одложеним дејством које тиме имају далеко већу временску убојиту моћ. Мање домишљати ће неке његова афоризме схватити тек сутрадан, а неке неће схватити никад, јер напросто и нису писани за такве. Његов афоризам јесте језгровит, сажет и поучан, али и комплексан и са филозофским примјесама које временом не испаравају. Само три кратка случајно изабрана примјера која дочаравају љепоту израза, али и тугу стварности („Постигли смо изборно савршенство. Народ се више не меша у резултате избора.”, „У Србији само криминалци не живе криминално!”, „Наша прошлост биће много мање славна. Кад обрадимо све векове.”).
Из тог разлога можемо рећи да су афористичари прави мајстори да се играју ријечима. Ријечи у Симићевим реченицама, које обилују правим језичким вратоломијама и бравурама, добијају додатну снагу која покаткад дјелује попут чекића, а покаткад попут заливеног врелог гвожђа. Некима ће сам додир са Симићевим афоризмима донијети „опекотине” док ће некима ти исти афоризми бити мелем, односно благодатни огањ, што зависи од тога са које се стране налазе и шта су у стању да схвате.
Нажалост афоризми су данас постали хроника (не)времена, тако да су афористичари и најбољи и најпрецизнији хроничари друштва. Рецимо такође да српски афористичари у својим најбљим књигама, а ова је свакако једна од њих, постају и врхунски дијагностичари разних врста друштвених болести и трулежи која је захватила све поре српства. Описујући такав амбијент у ситуацијама када даје рендгенску слику друштва Симић нема милости ни према другима, али ни према себи, што је свакако једини прави приступ и једини прави пут ка афористичарским звијездама. Степенице су ту, а афоризми који се налазе између корица ове невелике књиге сами свог творца гурају уз скале ка врху.
И на крају завршимо овај кратки приказ као што Милан Р. Симић на једној страници ове збирке каже: „Истина се не крије у афоризмима. Напротив, истину у афоризмима сви јасно виде.” Из тог разлога они који се буду дружили са „Капа доле” веома лако ће видјети да се ради о првокласној збирци парадоксалитета која ће због своје ванвремености бити једнако свјежа и након неколико деценија. Ко доживи те будуће деценије причаће, а нама који смо ту гдје смо и који смо сада ту, остаје само да уживамо у афористичарском сценарију који покреће драму, режисера и сценаристе Милана Р. Симића.
Миладин Берић