Аутор збирке црквених песама „Слава Богу”, г. Милош Димић, већ насловом исте даје нам „правило”, „типик” којим ћемо се кретати кроз ову узбудљиву црквено-поетичну одисеју. Кажемо типик из разлога што се молитвеном песништву прилази молитвено. Кажемо одисеју из разлога што нас Димић води не само кроз векове и меридијане свих народа на које се позива Месија пред својим ученицима-посленицима (Мт 28, 19), већ и из разлога што то ради на један врли и систематичан начин. Песме овог и оваквог типа спадају у лирску црквену поезију, која за тематику има људе и догађаје из скоро двехиљадугодишње традиције наше свете вере. Међутим, песме нашег песника истовремено садрже и собом носе слојеве које завређују посебну молитвословну читаочеву пажњу. Милош Димић ће се кретати од Алфе и Омеге до Светога Апостола Павла, то јест од Спаса нашег до последњег из уског круга Великих Апостола који реч Спаса проносише. Од српских обичних монаха до Свепресвете Свебогомајке Свеспасове, од невине деце-мученика до неустрашивих ратника-победоносаца, од оштрокаменитих испосница светогорских стараца-подвижника до украсних царских престола римских великаша-светитеља, од плодног Баната, Паноније и Моравске до Синајскога пустињског полуострва, од славног Кијева до древног Дамаска, од доњохерцеговачких брда и планина и косовско-метохијске котлине до Емауса наконваскршњега и чудодогађајућега. И више, спомињући појавности од праведности многострадалнога верника Јова до есхатолошке боговизије откривењскога Јована, Милош Димић сачињава својеврсну синтезу старозаветних и новозаветних незаобилазних личности у њиховим карактеристикама и карактерима, синтезу која је собом наше угледништво, колико и молитвеништво. Но, слојеви се овде не завршавају. Наш песник, својим позивајућим-на-молитву стилом, чини да његови стихови постају лирски молитвослови, хеортологиони и агиазматариони, којима нас уводи у молитвено расположење у којем читалац престаје да буде само читаоцем, у стање празништва и освећења „стиховнога бунара воде живе”, воде живе без које се не може – а то је славослов Богу…
Мастер теолог Срђан Грубор
Када кажемо Слава Богу, то је више од молитве, то је веће од благодарења. Слава Богу – то су две речи којима наш ограничени ум прославља безграничну љубав Божију. То су две речи којима хришћанска душа Милоша Димића показује да је истинска поезија дар Божији… Слава Богу!
Протојереј Вукман Петровић
Наш песник и брат, више Анђео него човек, човек који челом високо у Небо Светога Саве гледа, пише као да лечи, јер речи које исписује за пријатеље Божије, Светитеље и чуваре лепоте живота коме Христос даје смисао, сами му Анђели Божји дошаптавају… Тај тихи шапат наш песник и брат, добри син и отац и супруг и близанац-брат, унук, комшија, колега, наш Милош Димић разуме и записује и тако нас љубећи Бога Светога Саве, лечи, надахњује, подстиче да и ми пишемо, стварамо, волимо, све у славу Божију, како се и зове трећа у триптиху Милошевих поетских књига, 99 песама, не случајно Слава Богу.
Љиљана Пантелић