OTISAK SRCA
U filmu „Konan Varvarin”, neočekivanom spoju poetike i brutalnosti, postoji rečenica: „Shvatili su da je moj gospodar zver koja je predugo čučala u kavezu…” Sličan utisak kod čitaoca može da izazove i stvaralačko biće Pavice Veljović, koja se na pomalo zaparloženom književnom nebu Srbije, pojavila dosta kasnije od svojih objavljivanijih kolega. No, kada je jednom pustila krv papiru ubodom svog ženskog pera, nastala je zlatonosna reka.
Iz višedecenijske, baš-čelikovske škrinje izletela je najpre knjiga odličnih aforizama, a potom i roman koji je samo površnom čitaocu bio tek samo satiričan. Manje sujetne kolege mogle su u njenim redovima da uoče i filozofske refleksije, promišljanja o sudbini čoveka i njegovom smislu ali i kapi čiste ljubavi koje su šikljale pravo iz srca, poput crne tečnosti sa naftnih platformi Teksasa. Za sve nas koji smo to videli na vreme, Pavičina najnovija knjiga „Ciganka, to sam ti”, logičan je nastavak oslobađanja njene umetničke zveri koja je dugo bila zatočena, ali na sreću, ne predugo.
No, da počnemo najpre sa „Ciganima”. Malo je elemenata naše stvarnosti čija se umetnička percepcija toliko razlikuje od njihovog realnog žiga, kao što je slučaj sa pripadnicima romske nacionalne manjine. Ili da ih ipak zovemo „Cigani”?Ako ih je tako zvao Mika Antić, možemo i mi.
Pavičina „Ciganka” nije statistički podatak naše crne hronike. Akter socijalne katastrofe našeg vremena. Ona je Mikina Ciganka. Ciganka Janike Balaža. Žena boem. Poezija na dve noge. Samo sa različitim čarapama.
Ona se predstavlja i poklanja nama, već u prvim stihovima uvodne pesme ove knjige:
„Ciganka, to sam ti.
Da mi je da lutam nebu pod oblake,
da mi je da vetru na leđa kose svijem,
da mi je zvezdu da ukrotim,
da je u snove upletem,
da je u rime ugradim,
njome da se jutrom mijem.
Da mi je…”
Pavičina „Ciganka” nije samo čovek. Ona je simbol ljubavi, večnog lutanja i potrage. Ona je sestra po krvi Mesecu, uvek budnom noću, kakva je i ona. Zato je Mesec njen redovni sagovornik u brojnim pesama ove zbirke.
Čitavo prvo poglavlje, nazvano „Tebi, sa srcem na note”, posvećeno je lirskom objektu. Onome za kojim se traga. Onome koga su, kako pesnikinja kaže: „Ljubavi učile one koje ne znaju da vole”.
Čitajući ovaj deo knjige shvatamo da ovo nije priča o nekoj konkretnoj ciganki i njenom životu. Ona je samo metafora večite ljudske potrage i sanjara u nama, koji ima taj duh nemira i „nesvrtke”. To potvrđuju brojni dijalozi u kojima se autorka obraća „dečaku kojeg je sanjala” i zbog kojeg je „odbegla od sna”.
Ova poezija nije samo „pevanje” ljubavi. Ona nudi veoma jasne i razbuđujuće poruke. Na kraju jedne pesme će reći:
„Dobro je, mala, ne veruješ u sudbinu. Ti si od onih koje veruju u čuda.” Ovo je upućeno svima onima koji ne pristaju da žive u kavezu na koji su „osuđeni” već veruju u drugačiji i bolji svet.
Poezija ovog segmenta poseduje bogatu atmosferičnost. Dok čitamo, čitav naš svet pretvara se u unutrašnjost ogromne ciganske šatre, negde pred pucanj zore. Dok još ima magle, gde trava može da se vidi kako raste i gde pijani od ljubavi, igraju bosonogi tango u crvenilu boja. Nismo sigurni da li smo na javi ili imamo direktan prenos nečijeg snoviđenja, ali smo svesni da smo „na frekvenciji ljubavi uhvatili ritam srca”.
Drugi deo zbirke, ili bolje rečeno, Pavičinog lirskog krvotoka, nosi naziv „Tišine” i otvara se pesmom „Minut ćutanja za Čoveka”. Ako smo u prvom delu bili i previše opijeni „trebovanjem” ljubavi, ovo poglavlje će nam pokazati koliko nje zapravo nema i koliko to često zaboravljamo.
Pesma „Krivi bor” slika je čoveka, kakav jeste i kakav možda i mora da bude. Ipak, taj bor nije svakakav čovek. On je samo onaj čovek pun dostojanstva, trpeljivosti i ljubavi ka svetu. A biti takav „bor” nije nimalo lako:
„Nakrivio se bor.
Nije lako biti bor.
Nije lako stajati na jednom mestu.
Nije lako ćutati.
Nije lako biti kriv.”
Ako je prvi deo knjige bila kasna noć, puna snova i strasti, onda je ovaj drugi surovo buđenje. Sunce je pokazalo svoje zube i zarilo se u nevine ljude koji su ga sanjali drugačijim. Svet se pokazao i iscerio nam se u lice.
Pesnikinja bolno priznaje kako je celoga života „sreću trošila na dozer”. No, ona i pored toga ne ide do krajnje rezignacije. Realnost je takva kakva jeste, ali to je njen problem a ne naš. To se najbolje vidi u „Nemogućoj pesmi” u kojoj autorka jasno kaže kako ne može ona da voli sa pola srca i diše samo sa pola pluća. To što je svet surov, ne znači da treba da ga sledimo u tome.
Pesma „Brodolomnik”, u najboljoj tradiciji Disa i Balaševića, svedoči kako je život more a čovek napukli brod. Ali brod koji ne može da potone tako lako. Taj brod može da se nasuče na hridi ali će i tada njegova olupina biti, ne olupina već spomenik svim vođenim bitkama i olujama. A i to je neka vrsta pobede.
Motiv smrti u poeziji Pavice Veljović je glorifikovan. To nije smrt u vidu poraza pred jačim. To je jedna hrišćanska bogolika žrtva. Žrtva koja je nalik Bogu na nebu ali i Bogu u nama. Žrtva koja uvek donosi novo rađanje u nadi i veri u ljubav.
Pesme „Zašto je vrba tužna” i „Pesma o pesmi” svojom metrikom i prirodnjačkim simbolizmima, nalikuju na neke od najboljih narodnih pesama koje su pre nekoliko decenija izlazile iz pera Radeta Vučkovića i Tome Zdravkovića. Možda neki prekaljeni kritičar neće ovu gospodu svrstati u gornji dom poezije, ali niko ne može da porekne da su oni dotakli najširi krug ljudi, ne jednostavnošću već slikom jedinstva čoveka i prirode oko njega. I time kako jedno drugom služe kao ogledala. Čovek je ovde žalosna vrba ali je i žalosna vrba isto tako zaljubljeni čovek.
Stil kojim autorka piše je neujednačen. Na nekim mestima postoji klasična rima i insistiranje na uobičajenom odnosu stihova i strofa. Negde je primenjen slobodni stil a srećemo i primere eksperimentisanja u vidu pesama u vidu dijaloga ili prostijih refleksivnih crtica. Ipak, sve to vrludanje stila i jezika uhvaćeno je za ramena snažnim duhom pripovedanja kroz koji provejava sama autorka. Bukvalno je moguće uzeti bilo koji deo ove knjige i znaće se čiji je deo. Ova zbirka deluje kao da je pisana u jednom dahu, iako znamo da je za ovakvo pisanije neretko malo i celoživotno iskustvo. Ona je jedan jedinstveni pulsirajući organizam, što omogućava autorki poigravanje i olako prelaženje sa stila Rakića na Lorku i tako dalje, ali nikad predaleko od sebe.
Jedan sarkastični recenzent je primetio da dosadašnja Pavičina dela imaju u sebi po neki organ. Jedna ima u naslovu ruku a druga glavu. Ako se neko pitao kada će na red doći srce, ne mora više da se pita. Došlo je. Knjiga „Ciganka, to sam ti” je otisak srca Pavice Veljović. Ova knjiga je pismo svima nama koje je pečatirano onim starinskim istopljenim crvenim žigom, koji, na posletku ima samo jednu poruku:
„Ne umem ja da umrem.
Ja ću crći!”
Živite glasno, smelo, lutalački, XXXXXL, megalomanski, ciganski, svim srcem. Živite život koji neće moći da se završi nekim tamo maleckim, umiranjcem već jednim „bumom” koji će da zatrese planetu. Ova knjiga je vaš lični priručnik za to.
Dobrodošli u srce Pavice Veljović!
Miodrag Stošić, književnik,
multimedijalni umetnik
RINGIŠPIL JEDNE BESMRTNOSTI
Slavimo ljubav, uz zbirku poezije „Ciganka, to sam ti”, autora Pavice Veljović!
Prijatno sam iznenađena željom autora da svoju pesničku zbirku poveri meni, uz želju da napišem recenziju. Dok sam čitala njenu poeziju kroz misli su mi se provlačili stihovi Štulićeve pesme: „Poljubi me, ako znaš bilo što…” Pred nama je zbirka poezije Pavice Veljović, kod koje je misaona crtica, izraz, njena nasušna potreba. Njena snaga nije samo u ćutanju, već i u posebnom senzibilitetu prema svetu koji nju, a i nas okružuje, kao i u osobenosti u iskazivanju svojih emocija.
„Kad tišina ćuti. I ti ćutiš,
Ti nemoj da ćutiš!
Volim da slušam kako teško dišeš
i opet ti vazduh vraćam u grudi!”
Pavica suptilno razotkriva suzdržanu radost i bojazan, pa čak i tugu. Metaforički izraženo, skoro pa imaginarno, približava nam njen dostojanstven odnos prema životu. Veoma jak emotivni naboj i lirska intonacija kroz njenu poeziju nam prikazuje tu drugu stranu njene duše, gde ona često zalazi, i u neke samo njoj znane neizvesnosti. Oslanja se i osvrće na lično iskustvo, očekujući često i od svoje čitalačke publike podršku i razumevanje. Ponegde se može uočiti i odjek nekog stranog, ili tuđeg iskustva koje je pesnikinja dočarala kroz sitne svetlosti nad tamnim nitima života. Ali, i tu svetlost je polegla na sunčana jutra.
‘Najpre odlaze oni čiji se put smrću ne završava’ (iz pesme Besmrtnost).
Otud optimizam izražen jakom umnom koncentracijom, sjedinjuje racionalno i analitičko razmišljanje, veoma strogo, precizno, upečatljivo, izrazom uravnoteženim.
„Jutro ubira čežnju sa rose, bude se snovi,
U sternumu udara ludački
Kroz jedan dodir
Zaviri u snove
I šapne im:
Volim te stvarno, najstvarnije.”
Pavica voli i ume, iz dubine njene podsvesti, olujom njene prigušene strasti, kroz čežnje, nemire, strah, bol, iskušenja, sreću, i usputno sažimajući sve to kroz ritam života, koji nam daje kroz grčevito sačuvane uspomene, napominjući da je svaki rastanak njen, od voljenog čoveka, početak nečeg njihovog starog, a opet novog. Zbirka se sastoji od tri ciklusa: „Tebi, sa srcem na note”, „Tišine” i „Rađanje”. Naslovi predstavljaju pojam besmrtnosti, te otud i moj naslov ovog osvrta – Ringišpil besmrtnosti.
„Ti si moj tango, korak do ludila…”
Zaplovite poezijom Pavice Veljović, zaplešite uz tu besmrtnost, kroz zavet punog meseca, koju nam nudi, sveprisutnošću njene moćne energije, ogromne, što iz svakog stiha iskri, na način dostojan jednog pesnika. Pavica smelo korača dalje, svesna da snove sruši najčešće baš onaj koga sanjamo, a takođe svesna i istine da je ipak vredelo sanjati.
Nakon pročitanog rukopisa Pavice Veljović, znam zasigurno da će svaki čitalac pronaći negde sebe, između ovih stihova, istkanih iz jednog stvarnog života, jer ulazite u jednu racionalnu, ljubavnu priču. Za Pavicu je poezija umetnost čiji je poligon najmekši za prikaz duše koja se hrani istinama i time postaje sve plemenitija, otvorivši nam vrata svoje duše, prostrevši tepih istina sročenih, da po njemu tiho zađemo u njen svet ljubavi i pronađemo zametke i osveženja vlastitih emotivnih nedorečenosti.
Čedna Radinović Lukić, književnica,
predsednik Udruženja pesnika za Srbiju i dijasporu