MONUMENTALNE MINIJATURE SLAVICE ŠEŠUM
Šta je nateralo pesnikinju Slavicu Šešum da se prikloni priči, piscu ovih redova nije poznato. Verovatno se odgovor na ovo pitanje nalazi u sadržaju samih priča. Slavica se u svom proznom iskazu bavi crticama iz vlastitog života. Mada skenira i kroz priču beleži i druga događanja iz njenog neposrednog okruženja. Nema u njenim kratkim pričama velikih tema, niti sadržaja koji zahtevaju čitalačku pripremu. Ona jednostavno uzima isečke iz vlastitog života, koje staloženo i strpljivo ubacuje u mozaičku celinu pripovesti, koja će jednima biti i te kako bliska a onim zahtevnijim i razmaženijim čitaocima nepotrebna, jer te priče nisu inovativne ni u sadržinskom niti u nekom drugom smislu. Nisu krcate zapletima i događajima. Radnja je reducirana i svedena na nekoliko umreženih slika. Na jedno određeno i ograničeno vreme. Priče su kratke, strana ili dve najviše. U tako omeđenom prostoru treba sažeti ideju do one konačne esencije koju na kraju pripovesti uvek začini poenta priče. Naša samosvest ukazuje na slabosti pojedinca, anomalije sredine, pa i nezaobilazne stranputice svekolikog sveta u celini. Ona apostrofira značenjsko stanje pojavnosti koja uzima primat u trenucima nemoći pojedinca i beznađa koje potom usledi. Pritom neumoljivo barata svojim narativnim rekvizitarijem, ne ističući u prvi plan tumača koji bi mogao, ali neće, da se nameće savetima i da se ističe rešenjima. Kada pogubimo niti koje nas povezuju sa našom prošlošću, osećaj praznine je nemerljiv, kao da smo izgubili sebe. Tada se onaj koji traži hvata za sve što mu može biti od koristi da se do konačnih odgovora dođe. Sem istine i rasvetljavanja tih epizoda utonulih u zaborav, drugog leka nema. Vreća prošlosti je ogromna i nema dna. U nju trpamo sve što nam padne napamet, sve što treba i što ne treba. I nema dokaza da smo bilo kada bili u pravu. Sem te očajničke potrebe da nam se neko divi, da nas tapše po ramenu, da nas želi i da nam otvoreno priznaje kako smo oduvek bili jedinstveni i da su samo naše odluke bile vredne pažnje i razmatranja. Samoljublju nikad kraja.
Gledano sa vremenske distance, svaka priča sa ovih prostora je delić istrgnut iz sveopše, vekovne, balkanske tragike, uslovljene nevoljnim izborom mesta življenja, izborom slučaja, zadojenog nemogućnošću da se rukavci istorijskih tokova jedne nepresušne reke prolaznosti i besmisla konačno zaustave, ili makar izmene. Ove Slavičine priče nisu sasvim jasno žanrovski definisane. Zbunjuju čitaoca jer odgovori ne mogu da se naslute. Nedorečeno je mamac za sve što je kazano. Treba čitati između redova. I čemu odgovori ako upitnosti nema. Ove priče ponajviše govore o tradiciji i bolnoj taštini i tragovima koji kao oronuli krajputaši ostaju zapisani u hronikama baš tih minulih vremena. Slavičinih vremena. Ne zadire ona u vreme u kojem je nije bilo. Te i takve nevolje koje pojedinca uvode u haos života i u vrtloge nesreće utisnute su kao sudbinski znak na pergamentu vlastite kože naratora. Neke od njih su postale njen lični posed, skrajnute iz vidnog polja bilo koga. Svi ostali čovekovi zemni tragovi, sem ovih zapisanih, čile, urušavaju se i nestaju u čeljustima prolaznosti. To i jeste prva lekcija koju narator pre nego se upusti u pisanje mora da savlada. Slavica igra svoju igru ne mareći kakav će utisak ostaviti. Rečenice u priči su kratke. Precizne. Bez ijedne jezičke i slovne greške. Subjekt pripovesti je na taj način oslobođen nepotrebne konfuzije. On je istovremeno autohton u onoj meri koliko mu udeljeni trenutak dozvoljava. Svaka priča, svaki zapis o njoj ili o nama samo je jedan beskrajni niz vapajnih poruka, jedan koloplet uzdaha koji govore o vanvremenom tkanju trenutaka, o strepnji, o neostvarenim snovima, nedorečenim ljubavima, tegobnim samoćama, o nepravdama, o sudbinskoj prevrtljivosti o anomalijama životnim, koje se ne mogu izbeći i koje se udevaju u sve što čovek jeste i što bi želeo da bude. O našem emotivnom životu ne znamo baš uvek šta bi smisleno mogli da kažemo. Niko nas ne pita za one male i lične stvari koje čine život, a mi o njima ćutimo. Neko vreme su našim emocijama gospodarili nagoni mladosti i kada je to prošlo, shvatili smo da smo za bilo koju drugu priču okasnili. O takvim stanjima suočavanja sa vlastitom promašenošću piše Slavica. Ostali smo sami. Ne jurimo za godinama. One nas uveliko gaze. I šta potom? Gde smo se uputili. Gde ćemo stići. Ko će nam se obradovati. Otvaraju se vrata na koje ne želimo još da ulazimo. Greške koje smo pravili se ne mogu ispraviti. Imali smo prilike koje nismo umeli da prepoznamo i iskoristimo na pravi način. Jesmo propuštali izgledne prilike a onda su prilike zaobilazile nas. Ili su se te prilike jednostavno poigravale sa našim poročnim slabostima. I o tim promašajima govori Slavica. O suočavanju sa samom sobom.
Gospodin X, junak ovih priča u stvari to i nije. On je paradigma neodlučnosti i površnosti. Čovek koji je tu negde u blizini a opet ga nema. Vozovi uvek negde odlaze, odvode i dovode putnike, ali ih ne spajaju. Tako je i u slučaju Gospodina X. i junakinje ovih pripovesti koja se događa u njenim snovima. U fantaziji. Java je prinudni dekor. I tu misao ona više nije uspevala da istisne iz pameti. Nije više imala nikakvih iluzija. Uvela nas je u priču na mala vrata i mi smo postali njeni sudionici. svesni da svaka Slavičina priča u ovoj knjizi može da bude i naša priča. Živote povezuju različitosti, ali i sličnosti i tu pravila nema. Postali smo svesni da su svi naši emotivni vozovi odavno otišli. I odneli sreću koja je to mogla biti. Takvi vozovi se nikada ne vraćaju. Oni se kreću u jednom pravcu. I uvek bez nas. Nismo kupili kartu za putovanje, kasno smo došli na perone prolaznosti koji čekaju kao i ljudi. Neko će iz tih vozova koji odlaze mahnuti rukom u našem pravcu. I od te čežnjive slike živećemo do sledeće prilike. Možda se vrati onaj koji nam je mahnuo. Za nas izgubljene u vremenu i prostoru nema voznog reda. I nije ga nikada bilo. Sve nam je u nedorečenosti. Jer prave priče nikada kraja nemaju. Pa ni onda kada nas više ne bude bilo. To je kraj nas samih ali ne i priče o nama. Trag i neko sećanje uvek ostane. Upamte prijatelji. Neki potomak, dete koje to odavno nije. Ova knjiga se može deliti na tri ciklusa a piče po načinu izvedbe i formulacije ne odudaraju jedna od druge. To su veoma povezani sadržaji. U prvom ciklusu ulazi omaž posvećen Gospodinu X. Nekih jedanaest zapisa, pisama upućenih čoveku kojeg junakinja sreće ili na nekim peronima ili u kupeu vozova koji putuju odavde do večnosti. To su blic susreti, onako u mimogredu da se neko prepozna, da se izmeni nekoliko oskudnih reči, da se potisnuta žudnja produbi, nadanje osveži i tako do neke druge prilike. Ova knjiga, taj svojevrsni zbornik minijatura počinje pričom „Tajno Pismo“ kojim nas Slavica uvodi u buduće sadržaje, očekivane ili manje očekivane. Narativom defiluju usamljeni i nedorečeni ljudi, oni koje se traže i koji veruju da baš njih neko traži. Junaci ovih pripovesti su uvek margina života, oni mali jedva vidljivi „periferijski zmajevi“ o kojima je nekada pisao Vidosav Stevanović. Ana, junakinja ove kako će se pokazati otužne priče dolazi kod roditelja, vraća se sa studija iz inostranstva i na radost oca i majke donosi svežinu mladosti u dom koji bez njenog prisustva nije baš mesto neke potpunije radosti. Negde pred Božić, obaveštava zbunjene roditelje da joj u posetu dolazi prijatelj Majk od koga redovno stižu pisma iz dalekog sveta. Sa Majkom će se vratiti u svet o kojem njeni roditelji ništa ne znaju. Sledi udaja. Prve radosti zajedničkog života a onda u jednu idiličnu priču ulazi monotonija svakodnevice. Strasti odlaze slavinama prolaznosti. Vatre se gase kao da ih nikada nije bilo. Udaljavanje supružnika postaje sve veće a za Anu nepodnošljivo i ona piše roditeljima da bi se vratila jer je ova njena životna avantura doživela brodolom, ali da jednostavno nema novca ni za povratnu kartu. Roditelji je obaveštavaju da se u postavi kofera, nalazi ušivena povratna karta sa otvorenim datumom putovanja. Ana se vraća roditeljima svesna da njen život mora biti usmeren ka novim i prijemčivijim izazovima. Poučna priča, reklo bi se. Siže ove uvodne priče odslikava sadržaje svih narednih priča. Samo se menjaju akteri, mizanscen i junaci sličnih a opet različitih događanja koji se udevaju u strukturu svake nove pripovesti. Slede baš kratke priče: Ranjena golubica, Čovek koji je voleo kurve, Titanik, a onda se pojavljuje prvi zapis o Gospodinu X
i njegovo pismo iz izolacije, potom slede priče: Kad boli ljubav, Poslednja rupa na svirali, Ljubičice, Dvojnik Gospodina X i onda nekoliko priča sa istim junakom. Ovaj niz Slavica pekida pričom: Iskorak u koraku iliti juče u sutra, evo početka te priče:
Još samo par koraka, a tako dugo očekivanih. Povijeno telo pod teretom godina, umorom savladano, nosilo je breme što se život zove. Trebalo je iskoračiti iz juče u sutra. Sadašnjost ne postoji. To je trenutak vakuma između prošlog i budućeg vremena.
Slede još dve priče posvećene Gospodinu X, a onda u jednom gradu ko zna kom, kako bi rekao Libero Markoni, smeštena je priča Grešnica. Dakle 11 priča je posvećeno Gospodinu X, od 43 priče koliko ih ima u prvom delu knjige. Poslednji ciklus čine priče posvećene beogradskoj kaldrmi i njih ima ukupno petnaest. One su u neku ruku još kraće, stranica ili nešto malo više. Priče kakve god bile i ko god da ih pripoveda, od postanja nose neku kanibalsku glad, jedna guta drugu i tako njihovog kraja nema. Priča koja nije počela da se odmotava, neće dočekati ni svoj kraj. Čini se da priče Slavice Šešum nisu sasvim završene. A nisu jer je u njima zarobljen trenutak a ne vreme. Kao da je namerno ostavljen prostor za nadogradnju, jer najlepše se skriva u nedorečenom. Kakav je smisao kraja, ako početka nije bilo. Nema veće blagodeti nego ostati negde na sredokraći i nikada ne doći do kraja. Bilo čega. Pa i priče. Nikada se u jedno životno klupko ne udevaju niti jedne jedine priče. Nema dokaza da klupko bilo čije sudbine ima samo jedan početak i jedan kraj. Ono se mrsi i upliće na bezbroj načina. U jednom trenutku, ko zna zbog čega i zašto, klupko nekako samo od sebe počinje da se razmotava u pravcu koji se najmanje očekuje. I priča konačno dobija odrednice i smisao za kojim se tragalo. Slavica nam iz svog velikog iskustva govori da se u životu ne može ništa do kraja isplanirati. Jedna pogrešna reč u priči i odosmo u bestragiju. I mi i priča koja je zaokupljala našu pažnju. Neplanirano uđemo na pogrešna vrata, koja ne kriju lepe sadržaje. Otvore se potom i mnogobrojni prozori i priča počne da curi kao voda kroz rešeto. Uzalud pokušavamo tada da zaustavimo tok priče koja nas nosi u nepoznato kao rečna bujica. Ima dana, kada nas priča sasvim obuzme i kada joj se predajemo, i više ne razmišljamo gde će nas svojim koritom nepredvidivosti reka slučaja odvesti. I sami znamo koliko puta smo se zagubili u nekim besmislenim pričama i razgovorima. Svima nam se s vremena na vreme tako nešto dešava. To je pre svega nekakva vrsta provetravanja mozga. I sve se mimo naše volje u nekom momentu dešava. Priča koja se udeva u narativ se može kontrolisati, ali očigledno mi ne možemo. Imamo stalnu potrebu da sebi i drugima objašnjavamo i ono što nas dodiruje i ono što nam baš ništa ne znači. Postoje priče koje ne zastarevaju u vremenu i koje će biti večno mlade u našem sećanju. Uostalom, priče koje nas suočavaju sa istinom ne moraju da budu okrepa za dušu, i mahom nisu lepe i ugodne. Postoje trenuci kada se neki događaji vredni priče rađaju samo jednom i nikad više. Takvi sadržaji nekako dolaze skokovito i ti skokovi priču vode tamo gde se ništa ne očekuje. Nekako u stranu, na neki sporedni puteljak, koji vijugavim tokovima pokušava da se vrati glavnoj putanji. Često se u tim mentalnim izletima zaluta i ode u neku nevidelicu, koja nema puta za dalje, ali ni za povratak, i tada jedini spas nalazimo u ćutanju. Ili čekanju, svejedno je. Ne postoje besmislene priče. Postoje samo one u koje verujemo, ili ne verujemo. Sredine nema. Svaka priča o našim slabostima bira vreme kada će razotkriti lomove naše duše. Uzmimo za primer susrete i razgovore naše junakinje sa Gospodinom X. Kada se ljudi nekako mimoilaze u životu i kada se konačno sretnu, onda i priča koja bi trebalo da razjasni, ili zbliži, zna da bude konfuzna i nepovezana. I to je u neku ruku očekivano. Svi bi tada hteli jedni drugima da iznesemo vlastitu životnu povest u par rečenica a to nije moguće. Otud usledi i ta skokovitost u stranu, ponekad izvan onih bitnih stvari. Umnožavaju se te čudne amplitude raznih dogodovština iz života, čije konce nije lako pohvatati. Ni nama koji pričamo ni onima koji nas slušaju.
Kako god bilo, zamršene niti života vode u nepoznato, a opet, nesvesni sudbinskog tkanja, i novog sudbinskog usmerenja, akteri pripovesti, koja počinje da se prepliće, najednom osećaju kako ih te niti povezuju i uvlače u tek začeto i novo klupko u kojem, kao predivo, počinje da se udeva njihova buduća priča. Kao zalog za osnovu te nove priče, donosi se prćija iz prošlih vremena, koja ostaju u nedodiru, a opet ovi novi, tek ucrtani tragovi nude neizvesnost i nelagodu koja ne jenjava.
Ima dana kada nam se čini kao da smo u minulom životu sa nekim pratili istu priču, ali smo zaboravili njene korene, pa je ostao samo eho nekog prepoznavanja, dalek, kao što je nedosežno i daleko sve što pristiže iz zaborava. Java je tada bliža snovima u kojima nam se čini da iste događaje nanovo preživljavamo u oblicima i situacijama bliskim realnim dešavanjima, a opet dalekim od svega što se guši i gubi u mutnim sećanjima. Čitajući ove naizgled uzgredne zapise Slavice Šešum, čini se da u ovoj knjizi ne postoji priča koja ima očekivan i logičan sled. Nigde brže i lakše ne zalutamo kao u vrletima neke kompleksne priče, naročito one koju prihvatamo kao teret, kojeg ne znamo kako i kada da se oslobodimo. Možda o nekim stvarima ne treba govoriti? Neke rane ništa ne može izlečiti. Ponajmanje priča o njima i o tome kako su nastale i ko nas je ranjavao. Mračne su mnoge priče, kao što je i život većine ljudi mračan. Ponekad se učini da svako od nas ima vlastitu crnu rupu u koju trpa ružne stvari, kako bi zauvek nestalo sve što nas je jelo iznutra, ili je bilo uzrokovano pojavama na koje se nije moglo uticati. Slavicu kao pisca ali i kao čoveka ne drži osvojeno mesto. Ona je stalno u pokretu. Menja rakurs posmatranja. Čas je neposredni sudionik priče, čas je samo uzgredni posmatrač. Jednom je subjekt pripovesti, drugi put neko ko u pokretu lovi one momente iz života koji čine tkivo pripovesti.
Svako novo putovanje je individualan čin, bez svedoka i bez saputnika. To je putovanje u jednom pravcu. Vreme nam uzima meru i šije odela čiji vek trajanja nimalo nije pouzdan. Već se u perspektivi nazire ono poslednje jutro našeg smislenog života. U njemu se sve završava. Posle ostane priča o nama kakvi smo jednom bili, ostane da tinja kod preostalih poznanika i prijatelja a onda se i ona ugasi. Ničiji život nije pravolinijski put. Sporedni putevi umeju da zbune namernika i da odvuku u neku nedođiju iz koje skoro da povratka nema. Kada se ljudi nekako mimoilaze u životu i kada se konačno ipak sretnu, onda i priča koja bi trebalo da razjasni, ili zbliži, zna da bude konfuzna i nepovezana. I to je u neku ruku očekivano. Svi bi tada hteli jedni drugima da iznesemo vlastitu životnu povest u par rečenica a to nije moguće. Otuda usledi i ta skokovitost u stranu, ponekad izvan onih bitnih stvari. Umnožavaju se te čudne amplitude raznih dogodovština iz života, čije konce nije lako pohvatati. Čini se da ne postoji priča koja ima logičan sled. Nigde brže i lakše ne zalutamo kao u vrletima neke kompleksne priče, naročito one koju nosimo kao teret kojeg ne znamo kako da se oslobodimo.
Za Slavicu Šešum priča je isto što i pesma. Sažimanje i sažimanje. Živimo tako naše priče ali nam ni tuđe nisu strane, i zaista postoje priče koje nisu naše a koje nas makar jednom u životu toliko opčine, da postanu deo naše jave i svakodnevice. One su katkad moćnije od svega što nam se dešava i što preživljavamo. Sve je naspram njih bledo i nezanimljivo, jadno i patetično. Te priče su toliko moćne (mi apsolutno verujemo da jesu moćne i da zaborav ne može narušiti njihovu auru postojanosti) da naprosto moramo da ih govorimo svakome ko želi makar delić njihove sadržine da čuje, dakle svakome ko ima volje i strpljenja da nas sasluša.
Kao da nemamo drugog pametnijeg posla (očito je da nemamo) i kao da su one jedino o čemu treba voditi račina i stalno ih držati na povocu i u pripravnosti. Jer dok ima ljudi biće i slušalaca. Nije mudrost izvesti takav zaključak. Priča o kojoj se ćuti, koja se ne prenosi biva mrtva i kao da nikada i nije postojala. Zato je i pričamo iz dana u dan. Ili je zapisujemo onako kako to Slavica radi. Na udaru naše torture svi će se naći. Niko neće biti pošteđen. Prvo zamajavamo ukućane i one koji po prirodi stvari moraju da slušaju. To su mahom ljudi koje poznajemo i koji nas poznaju. Oni možda i ne dele naše oduševljenje i nije im sasvim jasna naša potreba da iznova i iznova prepričavamo nešto što nas je jednom na tako upečatljiv način dojmilo. Magija te priče je toliko moćna, da naprosto nemamo mira ako je svakodnevno, bilo u celini ili u detaljima nekome ne iznosimo, kao dar nudimo, jer, ta priča i takva kakva jeste, mislimo zavređuje da se obnavlja iz dana u dan, kao da je živa i kao da je važnija od svega što nas dodiruje pa i od nas samih. Da tako nije, verujemo iskreno, zašto bi imali stalnu potrebu da je odevamo u novo ruho i nanovo iznosimo, kao da smo je tek čuli i kako da je i nama nova i beskrajno zanimljiva, a znamo njen svaki detalj, svaku misao koja je uobličuje i hrani. I ne pokušavamo da se udubimo u suštinu priče, da tražimo uzroke i da sagledavamo posledice. Ni čitaocu to ne preporučujemo. Čime nas je ta priča toliko opčinila da nas progoni kao zla kob, da nas nikada ne ostavlja na miru, da svakog novog sagovornika, ma ko to bio izluđujemo pričom koju su od nas jednom ili više puta čuli, i koja ih je dobrano zamorila, jer njima ta priča ne znači ama baš ništa. Ni naša ubedljiva rečitost nije bila ni od kakve koristi. Priča ih nije dodirnula, njeno zarazno delovanje nismo uspeli na sagovornike i slušaoce da prenesemo, ne u onoj meri da bi i sami širili priču koja nije smela, barem tako mislimo, nikako da se zaboravi. To čini onu osojnu stranu pripovedačkog postupka. I onda, u neko svitanje, ili neko pozno bdenije, sine spasonosna ideja.
Dohvatiš papir i olovku i kreneš da priču zapisuješ, onako kako si je prvi put čuo, kako si je doživeo i preživeo, kada te je zatekla nespremnog da se od nje odbraniš, kada te je kao nečastivi zaposela, i kada je krenula da menja tvoju sudbinski određenu životnu putanju.
Priča raste na papiru. Živi mimo života. Samo njen narator primećuje kako ga snaga napušta i kako neće imati vremena da je do kraja ispriča. Ili će priča na kraju završiti samu sebe. Bez pomoći onoga ko je svetom pronosio. Nema načina da se od ovih strahova narator odbrani. Sem ako narativ prenese na papir i tako sačuva i priču i sebe.
Ova knjiga je u neku ruku specifična i po tome što nema jasnog početka ili kraja. Može se čitati sa sredine, ili bilo gde. Na kraju treba još i ovo reći: ovakve priče se ne mogu odvojiti od života. Nisu opasnost ni za koga a opet mogu ukazati na put kojim će svako od nas u nekom trenutku krenuti u nepoznato. Ove priče Slavice Šešum su kao kulinarski recepti. Njima se ništa ne može dodavati i oduzimati. Inače ne bi bile to što jesu. jestive, pitke i osobene.
U Beogradu, decembra 2021.
Veselin Mišnić, književnik