ARTIKULACIJA UTISKA
Nisam pomišljala da će mi biti teško da nešto napišem o Markovom pisanju. Da artikulišem utisak. Mislim, znam čoveka, mnoge od ovih pesama sam čula više puta (sjajno ih predstavlja!) i očekivala sam da će se rečenice same naslagati. Ali, kad sam pod utiskom, uglavnom mi ne pada na pamet ništa originalnije od „ovo je super”, ili „uuu, što je ovo dobro” ili „bravo” – a sve mi to pada na pamet, uglavnom povodom svega što Marko piše. Ne verujem u ono da autora ne treba „mešati” sa njegovim delima, jer je svako duboko umešan u ono što daje od sebe, ali nema svako dovoljno umešnosti da to iznese. E pa, Marko je umešan (sa akcentom na „e”) do guše i umešan (sa akcentom na „u”) u artikulisanju svog unutrašnjeg krika. Ono što dolazi iz dubine njegovog bića, izlazi na površinu, a da usput ništa ne gubi od prvobitnog naboja.
Marka vidim kao nekog ko gleda sebe, dok gleda u sebe, dok se bavi arheologijom bića i iskopava artefakte svog života, iz blata, mulja i slojeva zemlje svoje istine. Dečačko blago u kutiji od reči – plastične igračke, fotografije, prepoznati delovi nekadašnjih celina, zlatna zrna i pocepani celofan, sve je vredno razgledanja, čuđenja, nežnog dodira… Sve je poruka, ubačena u zapečaćenu bocu i upućena nepoznatom nalazaču, ili presavijena u papirni avion, da odleti koliko ga vetar nosi. Slažem boce i hvatam avione, primam poruke kao da su meni upućene, prepoznajem i ono što ne poznajem, dira me i ono sa čim ne rezoniram, jer to je ono što radi prava umetnost – ganjava i ranjava, na način koji isceljuje.
U Markovom pisanju nalazim ono što od pisanja (i svakog drugog stvaranja) tražim – slanu krv i sirovo meso, posluženo na goloj zemlji. Ništa manje (ni više) ne očekujem od onoga čemu kličem „bravo”, nego da me ponese i povede i pokaže mi ono što autor (umetnik) vidi i proživljava iz svoje perspektive i iznosi na svoj način. Rekla bih da su moja očekivanja visoka, jer visoko cenim onaj faktor X koji nema svako ko se lati pera (četkice, gitare, mikrofona…), a posebno sam osetljiva na poeziju. Loša poezija me postiđuje, dobra me razgaljuje, a odlična me oplemenjuje i ozaruje. I uvek strepim, kad nešto počnem da čitam, da će mi se stisnuti stomak i da ću se postideti. Doživljavajući ozarenje kroz ova đavolska posla, osećam olakšanje sa svakom konstatacijom da je slika kompletna, da nema suvišnih reči, promašenih hitaca, pompeznosti i patetike, Marko ne pribegava frazama i na svakom kraju poentira (kao i više puta u toku), što me neobično ushićuje. Kao dobra vožnja – ide brzo, seče krivine, kurčevito pretiče i ostavlja bez daha, ali koči na vreme i uvek stiže na cilj. Posle čitanja, imam osećaj da se nešto dogodilo i onda danima procesuiram, razmišljam, sanjam svašta, pomalo plačem.
I veoma sam zahvalna.
Aleksina Đorđević