КРИК УМА, ПОБУНА ЧОВЕКА
Пред нама је најновија збирка, под симболичним насловом Недеље поста и недеље беле, већ осведоченог песника Андрије Т. Радомировића. Ово је Радомировићева трећа књига поезије, а рачунајући и његову књигу прича, четврта књига. Из књиге у књигу он се развијао на духовном, лексичком, естетичком и стваралачком плану. То само доказује да од овог аутора још много тога треба очекивати на књижевном плану.
У односу на метар и тематику, ова збирка спевана је у једном модернистичком штимунгу, док је према семантичкој тежњи песника и његовој наклоњености руским имажинистима (пре свих према Јесењину) ослоњена на семантику која тежи јасном и прецизном изразу, али загледаношћу у себе ради свих, има своје корене колико у српском, толико и у светском романтизму. Зато ова поезија измиче именовањима и свођењу на једно и препознатљиво. Она се афирмише кроз мноштво књижевне традиције у коме се намеће као један богат, снажан лирски говор песника који и кад рида, по мало од бола јечи и много се смешка онако шеретски, подсмешљиво, осмехује се животу, себи и наивности џелата који је то постао, онако из хобија, доколице ради. Дискретно му саопштава да се то не ради.
Лирски субјект се више наругује себи но другима који су мисливши да га препознавањем спусте на равнину своје фриволности, да га начине према себи истог, а он је, по божијој промисли, од потпуно истог материјала начињен, а сасвим је други. Та другост једне непоколебљиве природе препознаје се у сваком стиху песама ове збирке.
У овој поезији доминира један тежак песимизам и још тежа горчина. Али ништа од тога није упрто против живота или бога. Песимизам долази као реакција на људску крхкост, узалудност трошења живота на охолост, гордост, заједљивост и завидност. Он је против празног живота у истој мери у којој је против празне речи. Захтева да иза живота, као и иза речи стоји дело.
Лирски субјект у овој поезији генерално је против тога да људи троше живот узалудно ни у шта. А још је више против тога да се такво опхођење према животу тражи и од других. Он је против празнине у свакој пори људског постојања, јер празнина против светлости и лика божијег у нама. Зато је песимизам у овој поезији мрачан, често и претећи, али је виталистички, витешки, јер се бори за живот у светлости, јасноћу и у љубави.
Наравно ни бога, ни љубав, ни поезију песник нигде не показује кроз вулгарну риму, једноставним вокабуларом и приземним дискурсом који се само распоређен у стихове може према графичком уређењу назвати песмом. Код Радомировића је готово сваки стих песма, а цела збирка је једна поема о пропадању човека у заблуди неолиберализма који је ушао у сваку пору људскости поостварујући човека и чинећи га робом поседовања. Са друге стране посматрано, ова збирка је песма о величини човека који се не да заоденути плаштом користољубља, лажи и лицемерја.
Ови су стихови препуни модерних метафора и симбола који се декодирају у новом, другачијем херменеутичком кључу интерпретације. Не ретко дискурс његових песама кореспондира са неосимболистичким наслеђем. Зато су уговори код њега тестаменти у које је уткан аманет светлости, а недеље поста и недеље беле се прожимају као наша стварност искона и данашњице, оно што јесмо увек више но што смо желели да будемо, што препознајемо као зло у себи, али никад нисмо имали довољно храбрости да га се постидимо и одрекнемо. Лажући себе, лажемо бестидно и друге, верујући да ћемо лаж надживети. О том ужасу песник пева кад живи мимикријом истине, чикајући, као некад велики Инквизитор, убого јагње да дође међу нас озверене не бисмо ли га овако горди опет разапели само да бисмо доказали своју непоправљивост и нарцисоидну егоцентричност.
Зато су Радомировићеве заступнице скрушене молитве којима треба српске синове повратити на прави пут, правом српском бићу, јер бити Србин – значи бити добар човек. Зато лирски субјект, иако рањен непоколебљиво стоји пред јаслама светим, јер снагу проналази у вери и борби против бескрајне људске мизерије. Љуспасти песник, сипљиви човек подигао је глас у име свих нас. То је пробуђени бунт који је до нашег песника дошао путем књижевне традиције, као крик ума, немирење са осипањем људскости и пропадањем човека.
Ово је једна песничка збирка која се може читати са различитих интерпретативних полазишта. То доказује њену полисемантичност. Може се читати као текст за себе, као текст међу текстовима на рубовима књижевне традиције; може се читати на маргинама појединих текстова Толстоја и Достојевског, а може се читати као полифоно духовно сагласје са књигом над књигама – Библијом, као и међугласје са српском песничком традицијом од Јакшића преко Дучића, Диса и Пандуровића до Миљковића, па и шире. То нам даје за право да читаоцу са пуном вером у изговорено и прочитано препоручимо ову збирку.
Предраг Јашовић