Први дио романа трилогије, Ничије вријеме, смјештен је у цетињском миљеу. Радња се одвија у другој половини 20. вијека, након Другог свјетског рата, у том ничијем времену и траје до почетка новог миленијума. Јунаци ове саге трагају за одговорима које не нуди новонастали историјски контекст. Они нијесу миљеници ни историје ни средине у којој живе. Немају у својим животним биографијама препознатљиву херојску иконографију, нити су баштиници јуначких и витешких дјела. Они гравитирају у временском вакууму. У капсули судбинског отуђења из које за њих излаз не постоји. Они вјерују да су одговори за којима трагају крију у њима самима.
Дакле, изгубљени у времену (простор је овде релативна категорија), на маргини дешавања, ови јунаци се не прилагођавају свијету у којем живе, нити тај свијет мари за отуђења каквих нигдје друго нема. Ове јунаке безнађа, или како би Видосав Стевановић рекао: Периферијске змајеве, води креативно лудило, које понајмање прихвата и разумије средина у којој они живе. Изоловани, неприхваћени, одбачени, ови губитници креирају неки свој властити свијет, како би сачували аутентичност особености о којима се приповиједа са чуђењем. Садржинска структура романа је инспирисано животима Ђорђа Вујовића, Бања Шарановића, Леса Ивановића, Павла Ђоновића, Ђока Жигаља, Крста Ђуричића и многих других познатих и мање познатих Цетињана. Уз напомену: да свака реконструкција крије замке, поставља нова питања и нуди одговоре које можда истина није ни окрзнула. Дјелови ове приповијести, означени бројем и писани курзивом, свакако јесу представа могућих предавања и промишљања литералног јунака у роману, професора Левског, или Бања Шарановића, свеједно којег. Добри дух прослављеног лиричара Леса Ивановића оваплоћује моћну харизму његовог великог поштоваоца, легендарног цетињског Принца побркотина: Ђорђа Вујовића. У неку руку, и ова прича о њима, о њиховим сновима и трагањима, о особеним питањима и још чуднијим одговорима, о непоузданим успонима и неизбјежним падовима, је узидана у иконографију и вјечне темеље престоног града Цетиња.
Данас, када нема међу живима ни једног од актера ове приче, свједочанство да их је ипак било у том ничијем времену, и даље траје у приповијестима и памћењу многих Цетињана. И овај скромни запис о њима је само још један мали траг у времену, који има за циљ да додатно освијетли таму пролазности, која јесте прогутала њихове животе, али прича која се понавља зна да буде моћнија од смрти. Када се као у овом случају домогне папира и писане форме, онда је вјечита.
Аутор